Ono nesto...
Da li ste se ikada zapitali koliko zapravo dopustate sebi da uzivate u zivotu, a koliko se samokaznjavate zbog postupaka koje ste nekada samovoljno ucinili, a ni sami niste pristalica istih? Vecinu svog vremena provodimo razmisljajuci o tome sta smo radili juce i sta cemo raditi sutra, umesto da zivimo ovo danas, ovo sto sada imamo.
Ne znam kada sam ja prelomila i kada sam resila da o proslosti mislim samo kada moram da izvucem pouku, a buducnost planiram samo kada mi se ukaze u sadasnjosti. Valjda sam se prezasitila razocarenja i gubljenja vremena.. Ne znam.. Toliko o tome i mojim planovima. Vise ne planiram. Zivim. Pre sam bila kao i vecina vas ovde... Tajila sam ono sto me muci, skrivala tu bol duboko u sebi, bojala se reci, recenice nisam ni spajala u drustvu odredjenih osoba. Onda je dosao taj trenutak koji me je oslobodio. Trenutak u kome sam dobila snage da izustim ono juce, prihvatim ono juce i pustim ovo danas da me izleci. Prosla sam brojne faze. Covek dok se ne otvori, zapravo i ne sluti koliko je nakupljene tuge u njemu, zahvaljujuci kojoj zivi u trecoj dimenziji, u nekom svom prostoru i mestu... I tako mogu proci godine.. Mnogi i ne shvate.. Srecna sam sto spadam u onu drugu grupu.. Koja se nakon nekog vremena ipak probudi i pocne ziveti..
Pa.. Razmislite o ovome. Zapravo i nije tako tesko. Samo treba prihvatiti realnost, sagledati cinjenice i pustiti osecanja, bez limita. Tek onda ce se stvoriti prostora za bolje. Mnogo je tuge u nama.
